недеља, 16. фебруар 2014.

Švajcarska i ksenofobija

   Možda sam birao tešku temu koja se tiče Švajcaraca i njihov odnos prema strancima. Naglašavam da samo pišem svoja iskustva, da nisam pravnik niti imam bilo kakva politička iskustva sem što pratim dešavanja u svetu.

   Tu sam skoro četiri nedelje u Luzernu, u Švajcarskoj. Pre nego što sam došao ovde mnogo puta sam slušao priče kako je Švajcarska zemlja koja ne voli strance, kako stranci rade onaj posao koji Švajcarci ne bi radili, posao "niže klase". Sve sam se načuo i svašta sam čitao otprilike od onih osoba koji su to sve čuli od neke treće osobe, i toliko su bili ubeđeni da su bili u stanju da ubede i svoju okolinu.

четвртак, 6. фебруар 2014.

Škola jezika

   Bio sam tu već nekoliko dana, kao što sam odlučio ostao sam tu, i pokušavam da iskoristim svoju životnu šansu. Jedan od mojih problema je da moj nemački jezik nije savšen. Koliko mi nije savršen, i koliko se traži znanje nemačkog jezika tek sam onda saznao kad sam već imao razgovor za posao.

   Sama Švajcarska je zemlja koja se razlikuje po svemu, iako se na prvi pogled ne primećuje. Uporedivši sa mojom državom, gde je vlast centralizovana, i gde se akcenat stavlja na Beograd, Švajcarska je podeljena na kantone, i svaki kanton ima svoju autonomiju. Zavisno koji kanton gde se nalazi zvanični jezik se razlikuje, tako da se negde priča Francuski, negde Nemački,a negde Italijanski.Sam Švajcarski jezik se veoma razlikuje od onog što sam čitao i čuo od ostalih. Svaki kanton ima svoj Švajcarski jezik koji se razlikuje po dijalektu, pa kako su mi rekli nije sigurno da će se ljudi sporazumeti ako se nađu iz udaljenih kantona. Rekao bih da je jezik kombinacija francuskog, nemačkog, i italijanskog. Da budem iskren, Švajcarski nikako da razumem, za mene je to sasvim nepoznat jezik. Da navedem primere: mein - mini, Das Radfahren - Felon, dok je Guten Tag - gructe. Za srećom zvanični jezik se uči u školi, tako da svako priča nemački jezik u ovoj oblasti, mada zbog dijalekta ponekad se eško razume.

понедељак, 3. фебруар 2014.

Prva šetnja u gradu


   Posle neizvesnosti koja je trajala nekoliko časova, i ubeđenja da ću se vratiti svom domu, dobio sam ponudu da ostanem u Švajcarskoj na dva meseca, i da usavršavam jezik i usput ako je moguće da nađem privremen posao kako bi sam sebe finansirao to vreme. Dobio sam mogućnost da dobro razmislim iako sam već imao odgovor, i bio sam u njega već 99% siguran. "Prošetaj se, razgledaj, razmisli dobro." tako je zvučio savet. Uzeo sam svoj fotoaparat, i krenuo u centar grada da vidim tu "veličanstvenu" Švajcarsku, kako je svako opisuje.
                                     


недеља, 2. фебруар 2014.

Intervju za posao

   
   Odmah na početku bih želeo da napišem kako sam mogao da dođem u Švajcarsku. Moj rodni grad se nalazi u Srbiji, ali sam dvojni državljanin, i posedujem dva pasoša, mađarski i srpski.  Mađarski državljanini imaju privilegiju u Švajcarskoj u odnosu na državljanine ne Evropske Unije, i zbog toga sam imao sreće da dođem ovde, inače bi me čekala Nemačka.

    Došao sam u Švajcarsku da ostvarim san, da dobijem posao u struci. Prijavio sam se kod jedne agencije, koja se dogovorila sa klinikom, i sredila mi razgovor za posao. Dobio sam avionsku kartu, spakovao kofer i sa predstavnikom agencije sam se našao u Cirihu (Zürich) dan pre razgovora. Taj prvi dan je bio važan što se tiče pipreme, da se naviknem na dijalekt, da se pipremim na tehnički deo razgovora, i da se naviknem na novu sredinu.
                                    

субота, 1. фебруар 2014.

Kako sam došao u Švajcarsku

   
    Posao u inostranstvu nije lako naći, naravno sve zavisi kakva je kvalifikacija, i naravno od osobine čoveka koliko je dobar da proda sebe. Postoje dva načina: samostalno što je teže, ali jeftinije, i pomoću nekog, bilo to da je prijatelj, član porodice, ili jedna agencije što izađe skuplje. Ja sam birao da izađem preko agencije.

     Imao sam iskustva pre nekoliko godina da se sam konkurišem za posao u inostranstvu, tačnije u Mađarskoj. Naravno poznavao sam grad, jezik pričam perfektno, i javio sam se za posao gde su tražili radnika moje struke. Nije bilo ništa teško, bukvalno kao da sam se konkurisao za posao u nekom drugom gradu Srbije. Posao sam dobio, ali nisam ga prihvatio, u to vreme Mađarska je imala problema sa ekonomijom, a ni uslovi medicinskih radnika nisu se toliko razlikovali od naših. Sad posle nekoliko godina žao mi je što nisam prihvatio, iskustvo koje sam mogao da steknem u toj klinici stvorilo bi mi više mogućnosti nego što danas imam. Poslati svoju biografiju, otići na razgovor, kultura naroda sve mi je bilo poznato, tako da nije mi trebala ničija pomoć.

    Za rad u inostranstvo pomažu mnoge agencije, oni su takozvani posrednici između poslodava i radnika. Prepostavljam da su zarade ogromne, konkurencija na tržištu je velika, i samo ta agencija pobeđuje ko ima reputaciju, i ko ima veći marketing. 

петак, 31. јануар 2014.

Piprema


   Mislim da jedan poseban članak treba napisati o pipremi, prepostavljam da mnogi misle da sam spakovao sva odela, stavio pasoš u džep i krenuo svetom, moram da naglasim ni približno nije tako. Ovde bih napisao nekoliko mojih saveta što mislim da su veoma korisni.


четвртак, 30. јануар 2014.

Uvod


    Tu sam, stigao sam, napokon sam u Švajcarskoj. Toliko puno doživljaja sam sakupio u proteklih dana, i toliko puno ću sakupiti da sam mislio da pokrenem blog o svojim dešavanjima. Na početku već naglašavam, nisam pisac, niti sam književnik, ali našao sam inspiraciju. Zbog grešaka u pravopisu već se unapred izvinjavam.

    Da bi moju priču shvatili moram od početka da krenem. Sve je krenulo od toga kako sam bio nezadovoljan sa svojom sudbinom koju sam već mogao da vidim unapred. Živeo sam u Vojvodini, u severnom delu u jednom malo gradiću. Radio sam u jednoj bolnici, i bio sam visoko obrazovan medicinski radnik, odnosno radiološki tehničar. Imao sam dobru platu, malo iznad proseka ako gledamo statistiku u našoj državi; takođe, imao sam i dobar posao, beneficirano radno vreme i okolina me je poštovali.