Mislim da jedan poseban članak treba napisati o pipremi, prepostavljam da mnogi misle da sam spakovao sva odela, stavio pasoš u džep i krenuo svetom, moram da naglasim ni približno nije tako. Ovde bih napisao nekoliko mojih saveta što mislim da su veoma korisni.
Prva i najvažnija stvar je MOTIVACIJA. Nije tako bilo da sam se jednog jutra probudio, i rešio da odlazim. Mogu da kažem da sam često putovao, od Grčke pa do Španije, skupio prijatelje iz raznih zemalja, i nisam živeo izolovana, zato sam znao kakav je život van Srbije. Ima sam dobar život u mom gradu, nisam mogao da se bunim, ali bio sam nezadovoljan. To nezadovoljstvo je u meni raslo, i tokom dugog razmišljanja moja želja je postala moja motivacija. Uvek sam video cilj što je ispred mene, i uvek sam video prošlost u kojom sam u tom trenutku živeo. Motivacija treba da bude čvrsta kao stena.
Znao sam da će cela piprema trajati mesecima, ceo plan se trebao detaljno pipremiti. Prvi deo plana je država u koju mogu da izađem. Moj maternji jezik je mađarski i srpski, ali u Mađarsku nisam hteo da idem pošto iako se ta država nalazi u Evropskoj Uniji, uslovi zdravstvenih radnika su malo bolji nego što su naši. Posedujem sertifikat znanja engleskog jezika na nivou B2, tako da sam prvo pomislio na Engelsku, ali tamo je potrebna registracija medicinskih radnika, što su troškovi veoma veliki, a niko ne garantuje da će ta registracija uspešna biti. Kasnije sam saznao da je jedan radiološki tehničar iz Srbije pokušao da se registruje, ali bezuspešno. Pomislio sam na Irsku, čitao sam forume, čitao iskustva, i našao sam da je nostrifikacija moje diplome moguća, i ne košta puno, ali usput sam našao oglas na internetu gde traže medicinske radnike sa našeg područja za rad u Nemačkoj i Švajcarskoj, i pomislim zašto da ne.
Tokom dogovora sa agencijom, koji dokumenti su potrebni, prevod dokumenata, intervju sa predstavnikom agencije, tačan termin odlaska, sve je to trajalo mesecima, tačnije od prijave pa do mog odlaska trajalo je malo više od tri meseca. tu mi je bilo potrebno veliko stpljenje, i naravno vera da će se cilj ostvariti.
Ono što je jako važno, mada sam sad blage reči koristio, to je jezik. Osobe medicinske struke imaju neku sujetu da dovoljno ako znaju stručne reči na latinskom jeziku ako hoće da rade u inostranstvu, naglašavam da nije tako. Na primer, stručne reči koje koristim u struci mogu da koristim prilikom razgovora sa kolegama, ali komunikacija sa pacijentima je važna, pogotovo u Švajcarkoj gde se gleda svaki gest. Nemački sam učio veoma aktivno, i iz svog iskustva znam da nije lako, ali nije ni teško ako imam na umu da mi se otvara mogućnost za nov život. Nije dovoljno da se razume nemački jezik, treba imati na umu da se razume i dijalekt. Pogotovo prvi dani, nova okruženja, uzbuđenje, situacija nije uvek smirena kao što su na časovima nemačkog jezika. Mislio sam da znam jezik kad sam sleteo u Zürich, trebalo mi je manje od 20 minuta da shvatim da to moje znanje nije dovoljno.
Ja imam posao, stalan posao u dobrim uslovima rada, Tu sigurnost sam sačuvao, to mi je plan "B" za onaj slučaj da mi život ovde ne uspe, uzeo sam godišnji odmor, koji mi je zaostao još od prošle godine, naravno na poslu niko nije znao šta su bile moje namere, jednostavno nisam hteo da imam bilo kakvih problema oko svega ovoga, a godišnji odmor iskorišćavam kako meni odgovara. Ono što bih dodao je to da nemam samo plan "B", sve imam isplanirano od "A" do "Ž".
Ono što je najvažnije, što mi je veoma žao što nisam uspeo potpuno da ostvarim, to je oproštaj od svoje okoline. U mislima sam imao spisak koje su te zadnje stvari koje nameravam da uradim, ali u zadnjih mesec dana nisam nikako imao vremena da ih sprovedem, iako je prvobitni plan bio da ću se vratiti, i da ću prvo ostati ovde samo na tri dana. Nisam uspeo pošteno da se oprostim od svakog, da okupim moje društvo i da provodemo uz jednu ludu noć, da se sa majkom prošetam i da iskoristimo sunčan dan, da priđem devojci u kojoj sam bio zaluđen i da iskoristimo priliku.
Piprema je bila teška, pogotovo neizvesnost da li ću uopšte uspeti. Ono što mi je nedostajalo da pričam s nekim ko ima iskustva u ono što sam prolazio. Nadam se da će sve ovo biti nekom korisno, da zna da sve što prolazi nije jedina osoba na ovom svetu, da su mnogi nas iskusili i da će mnogi njih iskusiti sa manje više uspeha. Mislim da je ovo samo početak, i da će mnogi pogotovo medicisnko osoblje naći posao i svoju sreću u inostranstvu.
Нема коментара:
Постави коментар