Intervju za posao

   

   Odmah na početku bih želeo da napišem kako sam mogao da dođem u Švajcarsku. Moj rodni grad se nalazi u Srbiji, ali sam dvojni državljanin, i posedujem dva pasoša, mađarski i srpski.  Mađarski državljanini imaju privilegiju u Švajcarskoj u odnosu na državljanine ne Evropske Unije, i zbog toga sam imao sreće da dođem ovde, inače bi me čekala Nemačka.

    Došao sam u Švajcarsku da ostvarim san, da dobijem posao u struci. Prijavio sam se kod jedne agencije, koja se dogovorila sa klinikom, i sredila mi razgovor za posao. Dobio sam avionsku kartu, spakovao kofer i sa predstavnikom agencije sam se našao u Cirihu (Zürich) dan pre razgovora. Taj prvi dan je bio važan što se tiče pipreme, da se naviknem na dijalekt, da se pipremim na tehnički deo razgovora, i da se naviknem na novu sredinu.

                                    

   Predstavnik agencije me je dočekao na aerodromu, bio je veoma ljubazan i druželjubiv. Tokom našeg putovanja u Luzern bio sam oduševljen s državom, s pogledom koji se rasprostirao, i čudno će zvučiti s autoputem, koji je bio savšeno ravan bez ijedne rupe, saobraćaj je radio savršeno. Tokom našeg putovanja koji je trajao manje od sat vremena, Lathan mi je postavljao pitanja koji ću čuti tokom intervjua, i svaki put mi je nešto dodao, ili oduzeo u mojoj izjavi koju sam pipremao nedeljama. Rekao mi je da je prvi utisak najvažniji, da su prve pet rečenice presudnog značaja. Tako da sam skupio tih pet rečenica, i bezbroj puta ponavljao tokom tog dana. Naglasio je da obratim na svoj gest, i pogotovo na govor tela, i na svoje držanje. S Lathanom sam bio prvi dan, i pipremao se, i mada sam bio u Švajcarskoj, i mada sam bio znatiželjan nisam mogao dozvoliti taj luksuz sebi da razgledan grad. Piprema i odmaranje od puta tako bih mogao okarakterisati prvi dan.

   21. Januara u 8 časova i 15 minuta sam imao zakazan razgovor za posao. Začudio sam se na sebi, jer imao sam tu malu nervozu prethodni dan, ali spavao sam opušteno bez ikakvih problema. Klinika gde je bio razgovor za posao nalazila se u gradu Aarau, nedaleko od Ciriha. Nažalost samu kliniku nisam mogao da vidim, ali preko interneta sve sam znao o njoj. Čekao sam u hodniku gde su pacijenti čekali na pregled. Prijatna atmosfera, časopisi na stolovima, kao da sam čekao kod zubara. Tačno u 8 časova i 15 minuta došle su dve žene srednjih godina, glavna tehničarka odeljenja i njena zamenica. Tih pet rečenica koje sam učio prethodni dan zaboravio sam u momentu, tako da sam improvizirao. Predstavio sam se, rekao sam joj da se radujem što je mogu upoznati, i kako je ovaj razgvor za mene jako važan. 

   Na trenutak sam se setio mog prvog zvaničnog razgovora kako je tadašnji direktor bolnice vodio. Bio je prost, i postavljao mi je neprijatna pitanja što su bila nevezana za struku, ko mi je ujak, kakva je materjalna situacija i takve slične gluposti, pri čemu mu je telefon non stop zvonio, a sekretarica je ulazila na svaka dva minuta. Sadašnji razgovor se odvijao u zvučno izolovanoj prostoriji, poslovnom ambijentu, kod jednog okruglog stola. Kako smo seli, mislio sam da će mi postavljati pitanja, ali sa odgovarajućom reakcijom primetio sam da očekuju da pričam o sebi.

   Počeo sam svoju predstavu, svoje predavanje onako kako sam se kući pipremao, onako kako me je Lathan pipremao. Predstavljao sam se, odatle sam, koliko godina imam, koliko iskustva imam, gde radim, koje je moje obrazovanje, opisao sam moju srednju i višu školu, u kojim ustanovama sam imao praktični deo obuke, kakva je moja bolnica gde trenutno radim, na kojim aparatima radim, deo tima s kim radim, kakve preglede vršim, šta je moj cilj što se profesije tiče. Znao sam koja pitanja su standardna tokom ovih razgovora, uradio sam svoj domaći zadatak odlično. Počeo sam da pričam o mojim karakteristikama, mojim jačinama, ali sam uvek obrazložio; na primer, kad sam rekao da sam fleksibilan, opisao sam da radim u tri smene bez ikakvih problema. Naravno pored jačine slede i slabosti, rekao sam koje su moje slabosti, ali naglasak je bio kako ću ih ispraviti; na primer, moj nemački jezik nije na visokom nivou, ali u kratkom vremenskom roku ću ga usavršiti. Opisao sam kakav sam u određenim situacijama, konflikti na radnom mestu, kako podnosim kritike. Čak sam i rekao šta radim u svom slobodnom vremenu, da sam volonter raznih organizacija, znači da sam druželjubiv, volim da putujem znači da se ne plašim nove sredine. Takođe sam opisao da nemam svoju porodicu, da sam samac. Iako bih došao sam ovde, verovatno bih imao čežnju da se vratim kući, ali da sa prijateljima mogu da održavam kontakt preko društvenih mreža. Taj moj monolog mi je trajao otprilike 30 minuta, za to vreme tehničarke su mirno slušale, klimale glavom, i ponekad su mi neka sitna pitanja postavljala.

                                                      Web stranica klinike u Aarau

    Taman sam pomislio kako je bilo lako, i da posle nekoliko dodatnih pitanja sve će proći glatko. U naredna trideset minuta počela su da me bombarduju s pitanjima. Iskustva koja nemam na poslu, nego koje sam stekao tokom obrazovanja, tačan opis posla u Srbiji, kako mi izgleda jedan radni dan, da nabrojim još više slabosti, zašto želim u Švajcarskoj da radim, koliko vremena planiram da radim u njihovoj klinici, da li znam kakve aparate poseduje klinika. Na pitanje koliko bih želeo platu, rekao sam im da sam na internetu razgledao i da sam našao jednu cifru, što je ispalo da sam savršeno pogodio, u suštini u zdravstvu plate su fiksne, i plata u Švajcarskoj u odnosu na platu u Srbiji su devet puta veće, barem što se tiče moje struke. O klinici sam sve saznao što se moglo naći na njihovoj web stranici, u razvijenijim zemljama bolnica ima svoju web stranicu koja je na veoma visokom nivou, pa tako imena zaposlenih sam mogao da nađem i tako da sam imao korisne informacije koje sam mogao da upotrebim. Znao sam da klinika poseduje tri CT i tri MRI aparata, kao i to da sam već znao kako će izgledati tehničarke koje će voditi razgovor. Postavili su mi pitanje da li imam pitanje za njih. Formalnosti sam se pridržavao, postavio sam pitanja vezano za godišnji odmor, vezano za aparate, i kako bi izgledao jedan prosečan radni dan.

   Razgovor je trajao sat vremena, ne znam da li sam o svojoj profesiji pričao ikada toliko dugo. Posle pet minuta čekanja na hodniku, ponovo smo selu uz okrugli sto. Rekli su da sam ostavio jako dobar utisak na njih, i da sam im jako simptačin, i onda su mi objasnili zašto ne smeju da rizikuju da me prime. Tokom razgovora koji se odvijao među nama objasnio sam kakav je način rada u Srbiji, da radiološki tehničar ne sme da radi samostalno, da zavisi od radiologa bilo kod CT, bilo kod MRI pregleda. Tako su me savetovali kolege u Srbiji, tako sam i ja učio. U Švajcarskoj to nije tako, u jednoj manjoj klinica na dva radiologa su 15 radioloških tehničara. Radiolog fizički nije sposoban da pogelda svaku sekvencu tokom MRI pregleda, i da odluči da li mu je još nešto potrebno. Radiološki tehničari imaju veliku samostalnost, i oni odlučuje da li je ispitivanje završeno ili da li treba neki dopunski pregled. Rad radioloških tehničara u angiosali je drugačiji. Dok u Srbiji, u Beogradu u angio sali doktoru asistiraju radiološki tehničar i instrumentarka, dotle u Švajcarskoj dva radiološka tehničara asistiraju, svaki dan se naizmenično menjaju, jednom jedan upravlja aparatom, a drugi vrši posao instrumentarke. Nisam imao dovoljno iskustva u tim oblastima. 

    Mnogo puta sam naglasio, i mnogo puta ću naglasiti da je jezik jako važan, pogotovo a Švajcarskoj. Nemam sertifikat, i na posao sam se tako javio da sam svoje znanje nemačkog jezika u toku konverzacije dokazao. Moja metoda učenja je bila da naučim što više reči, da razumem jezik, da znam da komuniciram. Nažalost gramatiku nisam forsirao i rezultat je da govorim sa puno grešaka. Znao sam da ispričam savršeno sve o sebi, ali ako bi me na primer pitali da opišem neke detalje posla, nepravilno bih govorio. Zbog tih dva problema nisu smeli da rizikuju. Ako bi znanje mog jezika bilo na višem nivou onda ne bi bilo problema sa obukom, ili ako bi već imao dovoljno iskustva sa MRI aparatom ili angio salom, onda bih jezik naučio u kratkom vremenskom roku.

   Preporučili su mi da usavršavam nemački jezik, i iako sam dobio negativan odgovor savetovali su me da posle godinu dve pošaljem svoju aplikaciju ponovo. Tokom tih sat vremena razgovora, celo vreme su bili strpljivi, ljubazni, i njihovo ponašanje je bilo veoma profesionalno. Naravno žalim što nisam uspeo da dobijem posao, ali uvek treba imati plan "B". Zahvalio sam se na saslušanju i na mogućnosti, i izrazio sam svoju nadu da ćemo se ponovo sresti.

    Iako sam dobio negativan odgovor nisam se predao očajanju. Misli su me letale na sve strane, da se vratim kući u svoju staru sredinu, da počnem da radim, da učim dalje nemački i da posle godinu dana ponovo dođem, bilo mi žao zbog toga. Lathan mi je rekao da ne brinem, da će sledeći razgovor biti za 2-3 meseca, i da ima jednu odlični ideju...